U našem zdravstvu, u poslednje vreme, često provejava termin “ilegalni pacijent”. Ovakva konstrukcija može dovesti u zabludu čak i pravne eksperte jer čim je ilegalno trebalo bi da je protivzakonito. Samim tim nije jasno zašto se u ovom kontekstu koristi termin pacijent kada bi mnogo adekvatnije bilo upotrebiti terminologiju iz krivičnog zakonika.
Prema važećim zakonima u Srbiji koji regulišu zdravstvenu zaštitu i osiguranje jasno je određeno koja prava mogu građani kao pacijenti da uživaju. Načela prava pacijenata koja važe u Ervopi određuju da je pacijent korisnik zdravstvenih usluga bez obzira da li je zdrav ili bolestan. Nasuprot ovome u Srbiji se čak i pacijentima kojima je neophodna medicinska usluga uskraćuje pravo na dostupnost zdravstvenoj zaštiti.
Pravnom skeneru se pre godinu i po dana javio pacijent, Pavao Miščević, koji skoro dve godine boravi na Klinici za opekotine, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju u Zvečanskoj (Klinika). Ova zdravstvena institucija je zadužena za pružanje zdravstvenih usluga na tercijarnom nivou i kako se sama “hvali” jedina na prostoru Srbije. Uz ovu osnovnu pohvalu ona dodaje da tu rade najbolji stručnjaci u pomenutoj oblasti medicine. Gradaciju samohvaljena moraćemo da degradiramo u svim mogućim segmentima, a najviše u onim koji se odnose na dostojan život i adekvatnu zdravstvenu zaštitu.
Svi su se zdravstveni radnici u ovom slučaju (slučaj Pavao) pozivali na kršenje raznih zakona, a sve u cilju zaštite prava Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (Fond). Verovatno su pomislili da i pravno lice može imati svoja “ljudska” prava, pa samim tim i pravo na dostojanstven rad. Iz ove dve premise bi trebalo da se dođe do konkluzije, ali mi smo se zapleli u pitanjima.
Sudeći prema informacijama koje su se pojavile u medijima lako bi se moglo zaključiti da se Pavao dobro provodi u bolnici, da nema želju da ode kući i da na Klinici ima all inclusive. Nešto slično pokušali su direktori Klinike i Kliničkog centra Srbije i nama da predstave. U razgovoru sa njima smo dobili informaciju da bolnice nisu prihvatilišta za socijalne slučajeve i da bi se ceo zdravstveni sistem urušio kada bi svi pacijenti boravili u njima po nekoliko godina. Hm, morali bi da se složimo sa ovom tvrdnjom da nismo upoznati sa realnom slikom.
Obraćali smo se zdravstvenoj inspekciji koja nam je odgovorila da je izvršila uvid u medicinsku dokumentaciju i da se na Klinici veoma uredno vodi medicinska dokumentacija za pacijenta Pavaa Miščevića. Oni nisu nadležni da “ulaze” u struku, već samo da prate način vođenja dokumentacije. Zatim je usledilio nadigravanje, slično kao „Brojke i slova“.
Pravni skener: „Da li bi svi podaci koje ste naveli trebalo da pišu na listi koja se nalazi na krevetu svakog pacijenta?“
Inspekcija: „Naravno. To je sve uredno.“
Pravni skener: „Mi smo pacijenta posetili nekoliko puta u proteklih mesec dana i nismo primetili da se lista popunjava. Imamo fotografiju kao dokaz.”
Inspekcija: „Pa, to nije toliko važno. Bitniji su dekurzusi. U to nemate uvid.“
Dakle, nema ni brojki ni slova za Pavaa.
A, ko je nadležan za struku?
Direktori Klinike nisu. Direktor Kliničkog centra Srbije nije. Lekarska komora ne može. Tužilaštvo nema. Sud neće.
Nisu, nije, ne mogu, nema, neće… Mnogo negacije za jedno zdravstvo i lekrasku struku.
U celoj priči, prema savetu direktora, naša uloga bi trebalo da bude da pomognemo zdravstvenom sistemu, da nagovorimo Pavaa da napusti bolnicu jer on nije „operabilan“, da odustane od operacije i da na previjanje odlazi svaki dan u nadležan dom zdravlja.
Pavao je nekoliko puta operisan na Klinici u Zvečanskoj zbog dijagnostikovanog bazocelularnog karcinoma. Operacijama su mu odstranjeni uho, oko, deo lobanje i zigomatična kost. Kao posledica jedne operacije Pavau je amputirana desna noga. U celoj agoniji nastaje borba za operaciju levog oka.
Sramota je reći “ALL INCLUSIVE”