“Apelacioni sud u Beogradu pravosnažno je presudio da je država Srbija odgovorna zbog greške doktora sa Vojno- medicinske akademije u Beogradu i obavezao je da pacijentu, koji je posle operacije krvnih sudova na nozi ostao bez bubrega, isplati 1,2 miliona dinara sa kamatom.”
Ovako je glasila jedna od vesti koja je pre nekoliko dana prozujala srpskim medijima, zavredela par komentara čitalaca i kao takva nestala iz javnog života. Uz navedeno, dodato je par šturih informacija koje se odnose na činjenice kako je došlo i u čemu se ogledala greška lekara, bez udubljivanja u suštinu same sudske presude. Jedne od prvih i retkih u ovoj oblasti! Niko nije postavio pitanje zbog čega je sudska praksa u Srbiji siromašna po ovom pitanju, zašto ovakvih sporova nema više i ono što je najvažnije – koja su to zakonom zagarantovana prava pacijenta povređena u konkretnom slučaju.
Krenimo redom!
Prema saopštenju koje je objavljeno na sajtu Apelacionog suda u Beogradu, u konkretnom slučaju tužilac (pacijent) se obratio VMA (tuženoj) za pomoć 1990. godine radi lečenja “obliteratnih promena na krvnim sudovima leve noge”. Nadležni lekar upoznao je pacijenta sa operacijom, predočio mu da će morati da se odstrani srednji prst na levoj nozi i istovremeno odstranjenje tromba iz arterije leve noge. Kako ovo odstranjivanje tromba nije dalo očekivane rezultate, lekar je odlučio da pribegne alternativnom rešenju – presecanju simpatičkog nerva. Ovde nastupa problem br 2. PACIJENT NIJE BIO UPOZNAT DA POSTOJI I NAJMANJA ŠANSA DA ĆE SE TOKOM OPERACIJE PRIBEĆI OVOM REŠENJU! A navedeno predstavlja povredu Prava na obaveštavanje! Ovo pravo se ogleda u obavezi zdravstvenog radnika da pacijentu blagovremeno predoči obaveštenje koje mu je potrebno kako bi pristao ili odbio predloženu medicinsku meru. Naš tužilac je ovde ostao bez pomenute informacije što je samo po sebi bilo dovoljno da isti dobije naknadu nematerijalne štete po ovom osnovu.
Međutim, tu nije kraj. Prilikom presecanja simpatičkog nerva, lekari su propustili da uoče da pacijent spada u određeni procenat ljudi koji imaju urođenu anomaliju. Naime, kod pacijenta je došlo do srastanja simpatičkog nerva i levog uretera, tako da je, prilikom presecanja nerva, došlo do presecanja i funkcionalnog uretera, što je dovelo do izlivanja urina u organizam pacijenta. Ovde imamo problem br. 1. Isti se ogleda u očiglednoj grešci lekara da pre operacije izvrši potrebne preglede kako bi se utvrdilo da li, kojim slučajem, pacijent spada u određeni procenat ljudi koji MOŽDA imaju ovakvu anomaliju. Ovo pogotovo što je u stručnoj literature ovakva vrsta anomalije poznata i objašnjena, tako da je lekar bio dužan (pažnja dobrog stručnjaka – kako to Zakon nalaže) da pre operacije izvrši sve provere u cilju otklanjanja sumnje u potencijalne opasnosti koje se mogu desiti tokom operacije. Lekar je propustio to da učini, što opet predstavlja osnov za naknadu nematerijalne štete, nevezano za ostale propuste kojih je, u ovom slučaju, bilo u nedogled.
Opet, tu nije kraj! Kako dalje sledi u saopštenju sa sajta Apelacionog suda u Beogradu, naš pacijent je ukazivao lekarima (po okončanju operacije i verovatno smeštanju u postoperativnu sobu) da se oseća loše, na tegobe koje ima, što lekari očigledno nisu smatrali bitnim. Ovo se u pravu zove „grubo zanemarivanje“ pacijenta i suprotno je „pažnji dobrog stručnjaka“. Lekari nisu reagovali sve dok pacijentu nije toliko pozlilo da je hitno morao ponovo u operacionu salu, gde je uočeno da je došlo do presecanja funkcionalnog uretera, a što je dovelo do odstranjivanja zdravog bubrega usled izlivanja urina u organizam pacijenta. Navedeno možemo nazvati problemom br 3. Neukazivanje potrebne pažnje pacijentu pre, tokom i nakon operacije, ponovo, predstavlja osnov za naknadu nematerijalne štete.
Prevarili ste se ako mislite da je ovde kraj! Tokom postupka, uočeno je da je medicinska dokumentacija „ležerno“ vođena. Šta se pod navedenim podrazumeva možemo samo da pretpostavimo s obzirom da u saopštenju Apelacionog suda nije navedeno u čemu se ova „ležernost“ ogleda. No, ono što ne moramo da pretpostavimo navedeno je u članu 36. Zakona o zdravstvenoj zaštiti a ogleda se u urednom vođenju medicinske dokumentacije. Značaj urednog vođenja iste je višestruk i služi kako praćenju toka bolesti i lečenja, tako i dokazivanju eventualne lekarske greške. Dakle, problem br 4. Pretpostavljam da je izlišno navoditi da i ovo predstavlja osnov za naknadu nematerijalne štete, opet nevezano za ostale posledice koje su nastupile po pacijenta.
Šta smo, u konačnom, imali?
Četiri ogromne greške lekara koje su se odrazile na zdravlje pacijenta, ostanak bez jednog zdravog bubrega, umanjenje životne ativnosti i sudski postupak u trajanju od nekih 15-ak godina, od čega se na prvostepenu presudu čekalo do 2009. godine.
Bez uvida u sam predmet teško je doneti neki zaključak na osnovu kojeg bismo mogli reći nešto više od iznetog. Međutim, možemo uočiti nešto drugo.
Najpre, vest u medijima se zadržala kraće od prosečne srpske afere na političkoj sceni. Odmah su nastupili spin doktori koji su, kako im nalaže posao ili već „neko odozgo“ u potpunosti preokrenuli tok stvari pa umesto da se bave suštinom i samom lekarskom greškom, tema je prebačena na neefikasnost pravosudnog sistema. Ne tvrdimo da je pravosuđe pokazalo neku neviđenu efikasnost i brzinu. Čak naprotiv – za spor koji traje oko 15 godina (od čega prvostepeni postupak traje npr. 13 godina – s obzirom da nemamo podatak kada je podneta tužba u ovoj pravnoj stvari) nema reči opravdanja. Dosuđeni iznos je više nego mizeran za gubitak ovako vitalnog organa, no kako se vidi iz saopštenja, žalbu je uložila jedino tužena, tako da su drugostepenom sudu bile vezane ruke po pitanju dosuđenja većeg novčanog iznosa (pravilo reformatio in peius). I ono što je najvažnije, postavlja se pitanje postizanja svrhe ove novčane naknade na ime pretrpljene nematerijalne štete (kako to predviđa Zakon o obligacionim odnosima) nakon ovolikog mrcvarenja tužioca i razvlačenja po sudovima.
Ali kada vidimo u šta su ovu vest pretvorili domaći mediji, svi nedostaci srpskog reformisanog pravosuđa padaju u drugi plan. Ovoliko odsustvo zainteresovanosti medija nije primećeno još od nabavke spornih vakcina protiv virusa H1N1 davne 2009. godine.
· Gde su novinari koji se bave zdravstvom u Srbiji da ovu temu sada stave u prvi plan?
· Gde su televizijske kuće da istim povodom danima vrte u medijima ovakve propuste lekara i postavljaju pitanje odgovornosti istih, odnosno ustanove u kojoj lekari rade? Ima li mesta za novi „Insajder“? Ili ćemo da čekamo još 2 godine, kao za H1N1?
· Gde je reformisano srpsko tužilaštvo da ispita mogućnost vođenja krivičnog postupka protiv odgovornih? Ili bar da kaze da se radi nešto po ovom pitanju?
· Gde je VMA da se oglasi ovim povodom i prizna učinjenu grešku? Ili da pokrene postupak preispitivanja ordinirajućeg lekara?
· I na kraju, gde je i šta radi lekar koji je postupao u ovom slučaju? Možda još nekom odstranjuje zdrav bubreg?
Mnogo pitanja bez odgovora.
Da li ćemo ih ikada dobiti?
Teško uz ovakve spin doktore.
„Pravni skener“ je vršio monitoring ovog suđenja u drugostepenom postupku, a predstavnik organizacije je prisustvovao na obe rasprave održane u Apelacionom sudu u Beogradu. Po našem mišljenju, s obzirom na činjenično stanje nije bilo mesta drugačijem presuđenju osim potvrđenja prvostemene presude jer se tužilac nije ni žalio. Ali ima mesta za medije da rade svoj posao i konačno počnu da se bave istraživačkim novinarstvom. Ali izgleda da nema dovoljno hrabrih? Ili je stigao „nalog odozgo“ da se sve lepo skloni u stranu i ne diže prašina? Bar dok ne prođe nekoliko godina..kao sa nabavkom vakcina!